Теодора Комазец IV7
Ако је Русо већ у 18.веку говорио о изгубљеном јединству људског рода и природе шта би могао рећи сада? 21. је век, у односу на његово доба живимо лагодније, комфорније,да не кажем боље, али колико је то заиста бољи живот? Често говоримо о томе шта смо све добили напретком технике и технологије, а обично прећуткујемо оно што смо тиме изгубили гледајuћи на то као на неминовност. По Русоу савремена култура представља негацију природе, сматрао је да се треба вратити природи, слободи и једнакости, а да је узрок неједнакости приватна својина. Могу рећи да се у великој мери слажем са Русоовим тврдњама, наиме савремена култура има и своје добре и лоше стране. На крају крајева ништа није црно-бело. Створили смо државу и законе, а изгубили слободу, направили смо живот лагоднијим, а изгубили неке способности и снагу, открили смо ,,паметне“ телефоне, а сами смо постали глупљи. Зашто би ја мислио ако ће то телефон урадити за мене? Постајемо зависници сопственог комфора. Новац нам је пречи од живота, постајемо егоистични и себични, приоритет нам постаје ,,ја” и ,,моје”. Похлепу покушавамо да оправдамо тзв ,,напретком у каријери” која код многих нема кочницу. Наравно, ја сада не говорим о људима који заиста својим радом желе да дођу до већег знања, већ о онима којима је главни циљ новац.
Материјална неједнакост је опасна ствар и можемо рећи да је била узрок многим сукобима, а то може бити у великој вези са природом јер која још животиња постаје узрок сопственог уништења.
Ништа нисмо урадили да би били бољи, а све смо урадили да би нам било боље.
Не желим да помислите да негирам технику и технологију, напротив мислим да су знања која смо добили о медицини, физици, генетици веома битна и значајна. Једноставно мислим да је дошло до многих претеривања, занемаривања кључних ствари, а истицања не тако битних (још нисмо схватили многе ствари које је Тесла радио, али битно је да нам телефон омогућава да израчунамо колико смо воде попили). Ја само сматрам да човек треба више да ради на себи, на својим врлинама и манама, образовању или начитаности. Једноставно морали би више да се трудимо да поправимо нешто у себи, а не само на себи. Потребно је да размишљамо, питамо се, тражимо...
То колико смо се удаљили од природе нам говори шта смо од ње направили. Сигурно сте много пута чули да ћемо уништити планету ако овако наставимо ,али то је потпуно погрешно. Планета је постојала и пре живота на њој као огромна ужарена маса што значи да не можемо да уништимо планету јер ће она постојати и после нас. Једино што ми можемо да урадимо јесте да уништимо неке облике живота на њој (и то добро радимо), међутим не све јер ће се многи прилагодити, али не и ми као тренутно доминантна врста. Закључак је да ако наставимо овим темпом можемо уништити велики број врста, али првенствено нас саме јер би промена услова највише утицала на човека који се њима најбоље прилагодио.
Одвајамо се од природе, бежимо од ње, желимо да је укротимо и прилагодимо своме комфору. Чини нам се да је можемо савладати као и све што смо ми најмоћнији успели да савладамо. И овде егоизам узима мах. Природа није нити ће икада бити наш слуга. На нама је да схватимо да смо ми само део ње и да је једино решење да живимо у јединству са њом,али не само то. У обавези смо као свесна бића да чувамо разноврсност врста и да не дозволимо да нашом непажњом и материјализмом доведемо до уништења одређене врсте. Ми смо зависни од природе, она нам даје све, она је почетак, искра из које је све почело, из ње смо се створили ми, а из нас друштво и друштвене науке.
Најбољи начин је да створимо хармонију између наших потреба и жеља и њеног очувања. Морамо створити златну средину у којој ћемо научити да је поштујемо али у исто време развијати свој дух и науку. Треба обуздати своје ,,ја” и наћи места за друге људе, природу и напредак.
Материјална неједнакост је опасна ствар и можемо рећи да је била узрок многим сукобима, а то може бити у великој вези са природом јер која још животиња постаје узрок сопственог уништења.
Ништа нисмо урадили да би били бољи, а све смо урадили да би нам било боље.
Не желим да помислите да негирам технику и технологију, напротив мислим да су знања која смо добили о медицини, физици, генетици веома битна и значајна. Једноставно мислим да је дошло до многих претеривања, занемаривања кључних ствари, а истицања не тако битних (још нисмо схватили многе ствари које је Тесла радио, али битно је да нам телефон омогућава да израчунамо колико смо воде попили). Ја само сматрам да човек треба више да ради на себи, на својим врлинама и манама, образовању или начитаности. Једноставно морали би више да се трудимо да поправимо нешто у себи, а не само на себи. Потребно је да размишљамо, питамо се, тражимо...
То колико смо се удаљили од природе нам говори шта смо од ње направили. Сигурно сте много пута чули да ћемо уништити планету ако овако наставимо ,али то је потпуно погрешно. Планета је постојала и пре живота на њој као огромна ужарена маса што значи да не можемо да уништимо планету јер ће она постојати и после нас. Једино што ми можемо да урадимо јесте да уништимо неке облике живота на њој (и то добро радимо), међутим не све јер ће се многи прилагодити, али не и ми као тренутно доминантна врста. Закључак је да ако наставимо овим темпом можемо уништити велики број врста, али првенствено нас саме јер би промена услова највише утицала на човека који се њима најбоље прилагодио.
Одвајамо се од природе, бежимо од ње, желимо да је укротимо и прилагодимо своме комфору. Чини нам се да је можемо савладати као и све што смо ми најмоћнији успели да савладамо. И овде егоизам узима мах. Природа није нити ће икада бити наш слуга. На нама је да схватимо да смо ми само део ње и да је једино решење да живимо у јединству са њом,али не само то. У обавези смо као свесна бића да чувамо разноврсност врста и да не дозволимо да нашом непажњом и материјализмом доведемо до уништења одређене врсте. Ми смо зависни од природе, она нам даје све, она је почетак, искра из које је све почело, из ње смо се створили ми, а из нас друштво и друштвене науке.
Најбољи начин је да створимо хармонију између наших потреба и жеља и њеног очувања. Морамо створити златну средину у којој ћемо научити да је поштујемо али у исто време развијати свој дух и науку. Треба обуздати своје ,,ја” и наћи места за друге људе, природу и напредак.