Јована Маричић IV8
Разни филозофи и теоретичари покушали су, за живота, да објасне разлику између душе и тела, као и њихове сличности и нераскидиве везе које их чине складном или нескладном целином. Некада се велике душе, способне за велике ствари, снажне и интензивне осећаје, налазе у телима која су им обрнуто пропорционална. Пак, деси се да велико тело настани душа која се временом обоји црном или сивом бојом и продукује негативна осећања. Никада се не зна, у томе и јесте лепота и интрига целог циклуса спајања душе и тела који се непрестано, али ипак необјашњиво, одвија изнова и изнова.
Човек се за душу треба бринути више него за тело[1]. Морам се сложити са овим. Признајем да душу сматрам некаквом дубином у којој се налазе сва наша осећања, која су извајана по општељудским моралним начелима, док је тело површинска љуштура, само естетски битан оклоп, који нема никакву суштину. Лепота је одлика тела, као што је врлина одлика душе[2]. Теже је спознати душу него тело. То је, према мом мишљењу, чињеница, из простог разлога што је тело видљиво и опипљиво, док је душа потпуно апстрактна.
Осим душе и тела, појављује се и разум. Ништа не може излечити душу осим разума, као што ништа не може излечити разум, осим душе[3]. Ваша је душа често бојиште, на којем ваш ум и ваша моћ расуђивања ратују против ваше страсти и вашег нагона[4]. Моја визија разума, душе и тела је следећа: разум је скуп мисли, сећања, нада, снова, веровања, док је душа заправо гомила осећања која морају испратити сваки продукт разума, а тело је ту да нам помогне да све то сакријемо и задржимо за себе. Људи данашњице посвећују толико пажње и времена свом физичком изгледу, спољашњем лику који виде други. Наказно тело не унаказује дух, али лепота душе краси тело[5]. Проблем је уколико у усиљеним покушајима да улепшамо тело и лице, наша душа буде запостављена. Док се безгранично дајемо зарад онога што ће перципирати околина, изнутра трулимо. Када би једног дана било могуће завирити у свачије тело, а душа добила материјализовани облик, вероватно би код већине изгледала попут жабокречине. Но, никад не ваља бити искључив. Душе су способне за сваку врсту осећања. Ми смо ти који их бојимо и само од нас зависи које ћемо боје употребити. Највеће душе једнако су способне и за највеће пороке и за највеће врлине[6]. Често се сетим оне приче коју је стари Чироки индијанац свом унуку испричао о два вука. „У души сваког човека води се битка, као борба између два вука. Један вук представља зло, бес, завист, лаж, љубомору, похлепу, ароганцију, егоизам.. Док други вук представља добро, мир, љубав, наду, ведрину, понизност, добродушност, срдачност, дарежљивост, истину, саосећање, веру.“ Унук је ћутао. Све своје мисли усмерио је на дубину дединих речи, па га упита који вук на крају побеђује. Одговор је гласио: „Побеђује увек онај ког храниш.“ Тако је и са душом. Будимо захвални према људима који нас усрећују, они су шармантни вртлари који омогућују да наша душа процвета[7]. Само им треба дати приступ и прилику да нам допуне палету веселих боја.
Читала сам доста о души када сам почела да пишем овај есеј. Између осталог, пронашла сам и теорију о тежини душе. Она објашњава да је душа тешка двадесет и један грам, јер, непосредно након смрти, људско тело постане лакше тачно толико. Разне студије су рађене и ниједна није објаснила овај губитак масе на неки други начин. Запита се човек: да ли је заиста могуће да на све стављамо бројеве и мерила? Зашто уопште тај огроман труд да се све објасни, разјасни и стави на папир? Шта ће се десити када не буде више било шта да се истражи и открије? Где је нестала лепота тајанственог и мистичног? Шта ако се крије баш у души? Коју покушавамо да затворимо у теглу и изучимо...
Једино стварно богатство је богатство душе, остала су добра подложна великим губицима[8]. Неке ствари просто не могу да нам отму. А те ствари представљају највеће богатство које можемо поседовати. Питање је само када ћемо почети довољно да ценимо то што имамо. И да ли ћемо уопште икада ценити праву вредност душе. Јер највеће вредности су оне које се не могу изразити словима и бројевима. Праве вредности се осећају.
Душу треба прихватити као суштину људског бића, као оно што нас чини нама самима. Најразвијеније подручје нашег света је људска душа[9]. Уједно и најосетљивије место које постоји на планети, а и шире... Постоји бескрајно много различитих теорема, дефиниција и мишљења када је реч о души, телу, као и релацији која их повезује или раздваја. Из њих произилази мноштво нових питања и недоумица. Које можда и не желе бити решене. Слобода се налази у свачијем виђењу и личном мишљењу када су неке овакве теме у питању. Наметати једно решење било би веома незахвално. Попут враћања у време када су људи због другачијег мишљења и нових, авангардних идеја спаљивани на ломачама. Можда не толико ригорозно и стриктно, али шта би било критичко мишљење без дозе претеривања и преувеличавања?
Душом осећамо, видимо, чујемо, волимо, болимо и тугујемо. Сачувајмо своју суштину. Свако објашњење је истинито, јер за сваког од нас душа представља нешто субјективно, другачије, посебно, нешто наше. Такође, тело за сваку особу представља нешто друго. Односи људи према сопственом телу, као и туђем телу, могу бити најразличитији. У духу са дефинисањем свега на шта помислимо, можемо рећи да се човек састоји из душе, разума и тела. Наш задатак у животу је да тај спој учинимо што продуктивнијим. Продуктима можемо назвати срећу и љубав. Ужитак је акорд хармоније или мелодије који настаје из удруживања душе и тела[10].
Научите да уживате у тој хармонији. То и јесте сама бит постојања.
[1] Демокрит
[2] Ралф Волдо Емерсон
[3] Оскар Вајлд
[4] Халил Џубран
[5] Сенека
[6] Рене Декарт
[7] Марсел Пруст
[8] Лукијан
[9] Перл Бак
[10] Паоло Мантегаца
Човек се за душу треба бринути више него за тело[1]. Морам се сложити са овим. Признајем да душу сматрам некаквом дубином у којој се налазе сва наша осећања, која су извајана по општељудским моралним начелима, док је тело површинска љуштура, само естетски битан оклоп, који нема никакву суштину. Лепота је одлика тела, као што је врлина одлика душе[2]. Теже је спознати душу него тело. То је, према мом мишљењу, чињеница, из простог разлога што је тело видљиво и опипљиво, док је душа потпуно апстрактна.
Осим душе и тела, појављује се и разум. Ништа не може излечити душу осим разума, као што ништа не може излечити разум, осим душе[3]. Ваша је душа често бојиште, на којем ваш ум и ваша моћ расуђивања ратују против ваше страсти и вашег нагона[4]. Моја визија разума, душе и тела је следећа: разум је скуп мисли, сећања, нада, снова, веровања, док је душа заправо гомила осећања која морају испратити сваки продукт разума, а тело је ту да нам помогне да све то сакријемо и задржимо за себе. Људи данашњице посвећују толико пажње и времена свом физичком изгледу, спољашњем лику који виде други. Наказно тело не унаказује дух, али лепота душе краси тело[5]. Проблем је уколико у усиљеним покушајима да улепшамо тело и лице, наша душа буде запостављена. Док се безгранично дајемо зарад онога што ће перципирати околина, изнутра трулимо. Када би једног дана било могуће завирити у свачије тело, а душа добила материјализовани облик, вероватно би код већине изгледала попут жабокречине. Но, никад не ваља бити искључив. Душе су способне за сваку врсту осећања. Ми смо ти који их бојимо и само од нас зависи које ћемо боје употребити. Највеће душе једнако су способне и за највеће пороке и за највеће врлине[6]. Често се сетим оне приче коју је стари Чироки индијанац свом унуку испричао о два вука. „У души сваког човека води се битка, као борба између два вука. Један вук представља зло, бес, завист, лаж, љубомору, похлепу, ароганцију, егоизам.. Док други вук представља добро, мир, љубав, наду, ведрину, понизност, добродушност, срдачност, дарежљивост, истину, саосећање, веру.“ Унук је ћутао. Све своје мисли усмерио је на дубину дединих речи, па га упита који вук на крају побеђује. Одговор је гласио: „Побеђује увек онај ког храниш.“ Тако је и са душом. Будимо захвални према људима који нас усрећују, они су шармантни вртлари који омогућују да наша душа процвета[7]. Само им треба дати приступ и прилику да нам допуне палету веселих боја.
Читала сам доста о души када сам почела да пишем овај есеј. Између осталог, пронашла сам и теорију о тежини душе. Она објашњава да је душа тешка двадесет и један грам, јер, непосредно након смрти, људско тело постане лакше тачно толико. Разне студије су рађене и ниједна није објаснила овај губитак масе на неки други начин. Запита се човек: да ли је заиста могуће да на све стављамо бројеве и мерила? Зашто уопште тај огроман труд да се све објасни, разјасни и стави на папир? Шта ће се десити када не буде више било шта да се истражи и открије? Где је нестала лепота тајанственог и мистичног? Шта ако се крије баш у души? Коју покушавамо да затворимо у теглу и изучимо...
Једино стварно богатство је богатство душе, остала су добра подложна великим губицима[8]. Неке ствари просто не могу да нам отму. А те ствари представљају највеће богатство које можемо поседовати. Питање је само када ћемо почети довољно да ценимо то што имамо. И да ли ћемо уопште икада ценити праву вредност душе. Јер највеће вредности су оне које се не могу изразити словима и бројевима. Праве вредности се осећају.
Душу треба прихватити као суштину људског бића, као оно што нас чини нама самима. Најразвијеније подручје нашег света је људска душа[9]. Уједно и најосетљивије место које постоји на планети, а и шире... Постоји бескрајно много различитих теорема, дефиниција и мишљења када је реч о души, телу, као и релацији која их повезује или раздваја. Из њих произилази мноштво нових питања и недоумица. Које можда и не желе бити решене. Слобода се налази у свачијем виђењу и личном мишљењу када су неке овакве теме у питању. Наметати једно решење било би веома незахвално. Попут враћања у време када су људи због другачијег мишљења и нових, авангардних идеја спаљивани на ломачама. Можда не толико ригорозно и стриктно, али шта би било критичко мишљење без дозе претеривања и преувеличавања?
Душом осећамо, видимо, чујемо, волимо, болимо и тугујемо. Сачувајмо своју суштину. Свако објашњење је истинито, јер за сваког од нас душа представља нешто субјективно, другачије, посебно, нешто наше. Такође, тело за сваку особу представља нешто друго. Односи људи према сопственом телу, као и туђем телу, могу бити најразличитији. У духу са дефинисањем свега на шта помислимо, можемо рећи да се човек састоји из душе, разума и тела. Наш задатак у животу је да тај спој учинимо што продуктивнијим. Продуктима можемо назвати срећу и љубав. Ужитак је акорд хармоније или мелодије који настаје из удруживања душе и тела[10].
Научите да уживате у тој хармонији. То и јесте сама бит постојања.
[1] Демокрит
[2] Ралф Волдо Емерсон
[3] Оскар Вајлд
[4] Халил Џубран
[5] Сенека
[6] Рене Декарт
[7] Марсел Пруст
[8] Лукијан
[9] Перл Бак
[10] Паоло Мантегаца