Јована Кржановић IV8
Библија или Свето Писмо је назив за хебрејску и хришћанску библију коју чине Стари завет и Нови завет. Она је најпродаванина и најчитанија књига свих времена. Досад је преведена на преко 1700 језика света. Доста се разликује од других књига по томе што нема једног аутора већ је њу писало најмање 40 људи у раздобљу од 1500 година, у више различитих земаља.
То је јединствена порука коју је Бог упутио људима. Поруке Библије су свеобухватне што значи да важе са све људе у сва времена што је доста интересантно. Када би сви људи читали Библију и допустили Божјем Духу да оствари праву промену у њима, завладао би мир и сви би уживали у здравом начину живота. Хришћани верују да је вечни Бог замислио Свето Писмо и преко пророка га пренео људском уму. Бог није диктирао реч по реч Библије (осим Десет заповести), већ је ставио своје мисли у ум писца који је све то преносио на људски језик. У старозаветно време Свето Писмо се скоро изгубило током вавилонског ропства. У прва три века наше ере за време прогонства хришћана од стране Римљана, било је скоро потпуно уништено. Од 7. до 9. века намножиле су се легенде и апокрифи, као замена и супротност Светом Писму. Затим је дошла неписменост 10. и 11. века кад ни кнезови нису знали да читају, што је проузроковало да Свети списи изгубе свој значај. Од 12. До 14. Века у неким се европским земљама навођење Светог Писма кажњавало смрћу. То су необичне чињенице из историје.
Сам назив настао је знатно након књиге. У феничарском граду којега су Израелци звали Gebal а Грци Biblos била је развијена производња папируса, који се онда продавао по целом свету. У то време нису постојале књиге у данашњем смислу, него су се списи умотавали у ролне које су се онда називале по граду ''biblion'' (књижица, мали свитак). Реч ''библија'' заправо је именица у множини и значи ''свици'' и према томе назив Библија означава збирку свитака. Израелци су за Библију (ради се о Старом завету) користили два назива – Тора и Танак. Тора или порука је назив за првих пет библијских књига, односно Мојсијево Петокњижје. За остале списе Старог Завета користе назив ''сведочанства'' и делили их на пророке (неби'им) и списе (кетубим). Назив ''танак'' у ствари је скраћеница од тора. Библија се може третирати као документ, књига и као свети спис. Ако се третира као документ мисли се на хронику једног времена и простора. Она говори пре свега о једном народу, Израелу, и пружа поприличан материјал,а најчешће и једини доступни о историји Израела. Многи догађаји из историје Асираца, Вавилонаца, Египћана и других народа забележени су само у Библији, али приказано је само оно што је било у вези са историјом Израела. У савременој науци дошло је до оштре критике Библије као историјског документа. Она у основи садржи историју али јој се замера што је обогаћена и митолошким мотивима. Не постоје строги историјски докази о томе да је Бог раздвојио Црвено море пред Мојсијем или чак и постојање Аврама и Мојсија. Ако се Библија третира као књига мисли се на њу као уметност – бројне приповетке, поезије, драме. Њени ликови нису божанства и хероји, него људи од крви и меса, који су нам блиски иако су од нас удаљени хиљадама и километара и година. Библија говори о обичним људима, сточарима и ратарима, неплеменитог порекла. Нема идеалних особа, осим Бога. Сви су остали приказани као погрешиви људи, који имају и своје победе и поразе. За разлику од грчке књижевности Хомера и Хесиода, библијски приказ је једноставан и дубок – нема детаљисања и коментарисања, ни психолошких расчлањивања. Све је дато у кратким потезима, кроз догађаје и поступке и говоре ликова. Ако се Библија третира као Свето Писмо онда се мисли на спис који је потпуно другачији од других – по свом пореклу и својој сврси. Назив ''Свето Писмо'' највероватније потиче из времена након превођења Библије на грчки. Она је темељ веровања (јер говори ко је Бог, а ко смо ми) и живљења (јер нам самим овим приказом говори какви требамо да будемо).
Време настанка Библије је свакако једно од спорних питања у вези с Библијом. Вековима је владало традиционално уверење да је писање Библије започело с Мојсијем у 15. веку п.н.е. а завршено са апостолом Јованом крајем 1. века н.е. Научници 19. и 20. века оспоравају овакво схватање, те Мојсијеве списе померају вековима унапред, док су Јованове списе смештали чак на крај 2. века н.е. Три најглавнија критеријума за одређивање време настанка Библије су старост рукописа, језички критеријум и историјски критеријум. Старост рукописа је најмање поуздан критерујим. Рукописи су увек преписи књига,а не њихови оригинали (аутографи). Они могу бити вековима млађи од оригинала – као што у случају Платонових и Аристотелових дела та разлика износи више од хиљаду година. Ова метода је помогла у утврђивању датума Јовановог јеванђеља – рукопис који је пронађен око 125. године н.е и је тиме утврђено да је оно настало у првом веку, а не крајем другог века. Што се тиче језичког критеријума, поприлично је климав. Јеврејски језик Старог завета није трпео тако значајне промене током десет векова развоја библијског текста. Још се мање мењао језик Новог завета током којих педесетак година писања. На основу историјског критеријума покушава се видети постоје ли неки историјски записи о другим изворима о одређеним библијским књигама. У књизи пророка Језекилија из 6. века п.н.е. имамо спомињање Јова, јунака истоимене књиге, што значи да је она старија од књиге. Али колико је старија – не може ни наука да нам да поуздан одговор. Постоји и друга врста овог историјског критеријума. Према њему можемо на основу доступних археолошких и историјских чињеница доћи до сазнања познаје ли аутор књиге раздобље у којем је традиционално смештена књига или у којем аутор тврди да се налази. Свакако да и ту прецизност варира: за Књигу Исуса Навина знамо да градови које она спомиње постоје пре 10. века п.н.е. што нам сугерише да је и спис из времена пре 10. века. Код Јовановог јеванђеља тај датум је знатно прецизнији. Будући да су тримови рибњака Витезде нестали падом Јерусалима 70. година сигурно је да је аутор живео у времену пре 70. година и да је спис настао најкасније крајем 1. века. Ипак поштено је признати да нам одређене библијске књиге не дају готово никакву историјску позадину и да је немогуће тачно их сместити у историјско раздобље.
Библија није одобрено или ауторизовано дело, него збирка књига која иза себе има Божји ауторитет. До данас су настали многи преводи Светог Писма, а подударност тих превода је чудесна. Што се тиче настанка библије једина сигурна ствар је да су први списи Старог завета Мојсијеве књиге,а последњи из књига пророка Захарије, Агеја и Малахије. Што се тиче Новог завета то није још сасвим јасно. Проучавањем Библије се богати живот и стичу се припреме за вечни живот који ће доћи.
ЦИТАТИ:
‘’Библија је моје најдрагоценије благо И без ње био би бедник.’’ – Имануел Кант
‘’Без Светог Писма, које само о Христу Исусу говори, ми не бисмо ништа знали.’’ – Блез Паскал
ЛИТЕРАТУРА:
http://sr.wikipedia.org/sr/
http://www.svetopismo.rs/o_bibliji.html
То је јединствена порука коју је Бог упутио људима. Поруке Библије су свеобухватне што значи да важе са све људе у сва времена што је доста интересантно. Када би сви људи читали Библију и допустили Божјем Духу да оствари праву промену у њима, завладао би мир и сви би уживали у здравом начину живота. Хришћани верују да је вечни Бог замислио Свето Писмо и преко пророка га пренео људском уму. Бог није диктирао реч по реч Библије (осим Десет заповести), већ је ставио своје мисли у ум писца који је све то преносио на људски језик. У старозаветно време Свето Писмо се скоро изгубило током вавилонског ропства. У прва три века наше ере за време прогонства хришћана од стране Римљана, било је скоро потпуно уништено. Од 7. до 9. века намножиле су се легенде и апокрифи, као замена и супротност Светом Писму. Затим је дошла неписменост 10. и 11. века кад ни кнезови нису знали да читају, што је проузроковало да Свети списи изгубе свој значај. Од 12. До 14. Века у неким се европским земљама навођење Светог Писма кажњавало смрћу. То су необичне чињенице из историје.
Сам назив настао је знатно након књиге. У феничарском граду којега су Израелци звали Gebal а Грци Biblos била је развијена производња папируса, који се онда продавао по целом свету. У то време нису постојале књиге у данашњем смислу, него су се списи умотавали у ролне које су се онда називале по граду ''biblion'' (књижица, мали свитак). Реч ''библија'' заправо је именица у множини и значи ''свици'' и према томе назив Библија означава збирку свитака. Израелци су за Библију (ради се о Старом завету) користили два назива – Тора и Танак. Тора или порука је назив за првих пет библијских књига, односно Мојсијево Петокњижје. За остале списе Старог Завета користе назив ''сведочанства'' и делили их на пророке (неби'им) и списе (кетубим). Назив ''танак'' у ствари је скраћеница од тора. Библија се може третирати као документ, књига и као свети спис. Ако се третира као документ мисли се на хронику једног времена и простора. Она говори пре свега о једном народу, Израелу, и пружа поприличан материјал,а најчешће и једини доступни о историји Израела. Многи догађаји из историје Асираца, Вавилонаца, Египћана и других народа забележени су само у Библији, али приказано је само оно што је било у вези са историјом Израела. У савременој науци дошло је до оштре критике Библије као историјског документа. Она у основи садржи историју али јој се замера што је обогаћена и митолошким мотивима. Не постоје строги историјски докази о томе да је Бог раздвојио Црвено море пред Мојсијем или чак и постојање Аврама и Мојсија. Ако се Библија третира као књига мисли се на њу као уметност – бројне приповетке, поезије, драме. Њени ликови нису божанства и хероји, него људи од крви и меса, који су нам блиски иако су од нас удаљени хиљадама и километара и година. Библија говори о обичним људима, сточарима и ратарима, неплеменитог порекла. Нема идеалних особа, осим Бога. Сви су остали приказани као погрешиви људи, који имају и своје победе и поразе. За разлику од грчке књижевности Хомера и Хесиода, библијски приказ је једноставан и дубок – нема детаљисања и коментарисања, ни психолошких расчлањивања. Све је дато у кратким потезима, кроз догађаје и поступке и говоре ликова. Ако се Библија третира као Свето Писмо онда се мисли на спис који је потпуно другачији од других – по свом пореклу и својој сврси. Назив ''Свето Писмо'' највероватније потиче из времена након превођења Библије на грчки. Она је темељ веровања (јер говори ко је Бог, а ко смо ми) и живљења (јер нам самим овим приказом говори какви требамо да будемо).
Време настанка Библије је свакако једно од спорних питања у вези с Библијом. Вековима је владало традиционално уверење да је писање Библије започело с Мојсијем у 15. веку п.н.е. а завршено са апостолом Јованом крајем 1. века н.е. Научници 19. и 20. века оспоравају овакво схватање, те Мојсијеве списе померају вековима унапред, док су Јованове списе смештали чак на крај 2. века н.е. Три најглавнија критеријума за одређивање време настанка Библије су старост рукописа, језички критеријум и историјски критеријум. Старост рукописа је најмање поуздан критерујим. Рукописи су увек преписи књига,а не њихови оригинали (аутографи). Они могу бити вековима млађи од оригинала – као што у случају Платонових и Аристотелових дела та разлика износи више од хиљаду година. Ова метода је помогла у утврђивању датума Јовановог јеванђеља – рукопис који је пронађен око 125. године н.е и је тиме утврђено да је оно настало у првом веку, а не крајем другог века. Што се тиче језичког критеријума, поприлично је климав. Јеврејски језик Старог завета није трпео тако значајне промене током десет векова развоја библијског текста. Још се мање мењао језик Новог завета током којих педесетак година писања. На основу историјског критеријума покушава се видети постоје ли неки историјски записи о другим изворима о одређеним библијским књигама. У књизи пророка Језекилија из 6. века п.н.е. имамо спомињање Јова, јунака истоимене књиге, што значи да је она старија од књиге. Али колико је старија – не може ни наука да нам да поуздан одговор. Постоји и друга врста овог историјског критеријума. Према њему можемо на основу доступних археолошких и историјских чињеница доћи до сазнања познаје ли аутор књиге раздобље у којем је традиционално смештена књига или у којем аутор тврди да се налази. Свакако да и ту прецизност варира: за Књигу Исуса Навина знамо да градови које она спомиње постоје пре 10. века п.н.е. што нам сугерише да је и спис из времена пре 10. века. Код Јовановог јеванђеља тај датум је знатно прецизнији. Будући да су тримови рибњака Витезде нестали падом Јерусалима 70. година сигурно је да је аутор живео у времену пре 70. година и да је спис настао најкасније крајем 1. века. Ипак поштено је признати да нам одређене библијске књиге не дају готово никакву историјску позадину и да је немогуће тачно их сместити у историјско раздобље.
Библија није одобрено или ауторизовано дело, него збирка књига која иза себе има Божји ауторитет. До данас су настали многи преводи Светог Писма, а подударност тих превода је чудесна. Што се тиче настанка библије једина сигурна ствар је да су први списи Старог завета Мојсијеве књиге,а последњи из књига пророка Захарије, Агеја и Малахије. Што се тиче Новог завета то није још сасвим јасно. Проучавањем Библије се богати живот и стичу се припреме за вечни живот који ће доћи.
ЦИТАТИ:
‘’Библија је моје најдрагоценије благо И без ње био би бедник.’’ – Имануел Кант
‘’Без Светог Писма, које само о Христу Исусу говори, ми не бисмо ништа знали.’’ – Блез Паскал
ЛИТЕРАТУРА:
http://sr.wikipedia.org/sr/
http://www.svetopismo.rs/o_bibliji.html