Марија Голубовић IV8
Нехајним погледом, кроз прозор своје собе, обухватам слику која се пружа иза оквира мог минијатурног престола. Слика обична, лепа, дивни сегмент мајског јутра у мом видокругу, скуп мноштва милијарди тачака сазданих само за мене! Да само за моје очи, јер неко други ко то исто гледа са свог престола види то сасвим другачије.
Како можемо да причамо о истој слици или ствари када свако од нас види другачије? Онај који седи преко пута мене, лево или десно од мене, испод или изнад мене, свако од нас у свом видокругу има мноштво милијарди тачкица распоређених у слику само за своје очи! Црв сумње нагриза мозак, за сваког од нас стварност је другачија, односно свако од нас има своју стварност и слику о њој. Мозак? Кажем мозак а мислим на ону десетину коју користимо...Шок! Занемим од спознаје да 90% најмоћније творевине на планети чами неискоришћено. Да ли смо спремни? Велико питање за мали мозак. Зашто једна од најмоћнијих константи у историји човека, Еволуција, нешто не уради по том питању. Она увек има решење за све, верујем и за ово, верујем али не разумем, а то ме као разумно биће баца у очај. Да тај огромни проценат не служи ничему, супериорна сила као што је Еволуција би од њега направила нешто разумно. Али...Страх...Плашим се да пошто је ситуација таква каква је ми уствари нисмо спремни за пуну спознају себе и сопствене околине, плашим се да уствари ништа није онако како ми замишљамо да јесте. Свесна смо бића!Наше срце куца независно од тога шта ми желимо, исто тако раде и наши бубрези, јетра и скоро сви остали органи, а то је тек први ниво, одемо ли дубље у анализу и дођемо до нивоа ћелије схватамо да се ми ту ама баш ништа не питамо, сазнање на другом нивоу, а има их још! Долазимо до питања чија је то свест која тиме руководи и манипулише, ко или шта је творац ток спектакла који је трајан а независтан од наше воље.Свесни смо колико и жива ограда испод прозора и пуж мећу камењем и мува изнад ње, ипак је то суперарситријум*.
Што дубље заћем у ову тематику, моје мишљење о нашој свести се суновраћује незамисливом брзином у амбис који не поседује крај. С обзиром на то да нам је стварност свима различита због услова гледања, интелигенције, емотивног стања и многих других аспеката, верујем да приближно праву слику окружења могу да имају само монаси и свети старци који су се повукли у громогласну тишину својих одаја, далеко од звукова и нијанси спектра којима смо ми изложени. Сумњива стварност, велико питање за мали мозак, који као пулсар обасипа питањима која немају одговор или је он негативан.
Поглед упирем у небо,далеко иза неба, чујем падамо кроз свемир брзином од 27 000 км/h, вртимо се око себе и око Сунца,Сунчев се систем врти око центра галаксије, на нас незамисливом брзином јури Андромеда**. Ми смо део суперкластера девице,насталог пре 14 милијарди година у великом праску...Постоји мулти свемир...
Ја верујем у Бога!
*одлука, решење, највиша одлука, одлука највише инстанце
**нама најближа галаксија
Како можемо да причамо о истој слици или ствари када свако од нас види другачије? Онај који седи преко пута мене, лево или десно од мене, испод или изнад мене, свако од нас у свом видокругу има мноштво милијарди тачкица распоређених у слику само за своје очи! Црв сумње нагриза мозак, за сваког од нас стварност је другачија, односно свако од нас има своју стварност и слику о њој. Мозак? Кажем мозак а мислим на ону десетину коју користимо...Шок! Занемим од спознаје да 90% најмоћније творевине на планети чами неискоришћено. Да ли смо спремни? Велико питање за мали мозак. Зашто једна од најмоћнијих константи у историји човека, Еволуција, нешто не уради по том питању. Она увек има решење за све, верујем и за ово, верујем али не разумем, а то ме као разумно биће баца у очај. Да тај огромни проценат не служи ничему, супериорна сила као што је Еволуција би од њега направила нешто разумно. Али...Страх...Плашим се да пошто је ситуација таква каква је ми уствари нисмо спремни за пуну спознају себе и сопствене околине, плашим се да уствари ништа није онако како ми замишљамо да јесте. Свесна смо бића!Наше срце куца независно од тога шта ми желимо, исто тако раде и наши бубрези, јетра и скоро сви остали органи, а то је тек први ниво, одемо ли дубље у анализу и дођемо до нивоа ћелије схватамо да се ми ту ама баш ништа не питамо, сазнање на другом нивоу, а има их још! Долазимо до питања чија је то свест која тиме руководи и манипулише, ко или шта је творац ток спектакла који је трајан а независтан од наше воље.Свесни смо колико и жива ограда испод прозора и пуж мећу камењем и мува изнад ње, ипак је то суперарситријум*.
Што дубље заћем у ову тематику, моје мишљење о нашој свести се суновраћује незамисливом брзином у амбис који не поседује крај. С обзиром на то да нам је стварност свима различита због услова гледања, интелигенције, емотивног стања и многих других аспеката, верујем да приближно праву слику окружења могу да имају само монаси и свети старци који су се повукли у громогласну тишину својих одаја, далеко од звукова и нијанси спектра којима смо ми изложени. Сумњива стварност, велико питање за мали мозак, који као пулсар обасипа питањима која немају одговор или је он негативан.
Поглед упирем у небо,далеко иза неба, чујем падамо кроз свемир брзином од 27 000 км/h, вртимо се око себе и око Сунца,Сунчев се систем врти око центра галаксије, на нас незамисливом брзином јури Андромеда**. Ми смо део суперкластера девице,насталог пре 14 милијарди година у великом праску...Постоји мулти свемир...
Ја верујем у Бога!
*одлука, решење, највиша одлука, одлука највише инстанце
**нама најближа галаксија